Sraka - fašnička tiskovina

"Sraka – fašnička tiskovina"

izložba reprodukcija ostvarena u suradnji s Gradskom knjižnicom Samobor i nakladnikom „Crno na bijelom“

Otvorenje izložbe u petak 28. siječnja 2022. u 18 sati
 
Mala dvorana Galerije Prica
Pučko otvoreno učilište Samobor
Trg Matice hrvatske 6
 
Izložba je otvorena do 6. 3. 2022.
 
Radno vrijeme galerije:
utorak – četvrtak 9 – 14h
petak 13 – 19h
subota, nedjelja 10 – 17h
ponedjeljkom, praznicima i blagdanima zatvoreno

Fašnička tiskovina – Sraka

Jeste li znali da je neizostavni dio poznatog Samoborskog fašnika jedan „satirično-ozbiljno-gospodarstveno-trgovačko-literarno-financijsko politički ilustrovani samoborski dnevnik“ koji je ujedno i „neškodljivo–bodljivi, pokladno–šaljivi godišnjak i ženitbeni posrednik“, a koji je prvi puta izašao „Vu Sanoboru na dan fašnika 1900 i četvrte godine“? Riječ je naravno o Sraki, službenom glasilu Fašničke republike koji zadnjih godina izlazi u nakladi Turističke zajednice grada Samobora.

Do danas se urednici drže istih načela što su ih naveli u prvom broju 1904. godine: na satiričan način komentirati raznorazna aktualna događanja, od kulture i gospodarstva do (najčešće) politike, gdje nitko nije pošteđen humora i ironije, i to od sudionika lokalnih događanja do onih na državnoj razini. Takav koncept omogućuje da istaknemo najsmješnije i najsramotnije osobe i događaje koji su bili aktualni u vrijeme pisanja, ali pregledom starijih izdanja ističe se koliko je svaka obrađena tema prolazna, već u idućem broju zasjenjena novom i sočnijom. Čak i sad, u listu koji je izašao tek prije dvije-tri godine, brojni su likovi i situacije kojima danas ne razumijemo kontekst, a koji je presudan da bi šala uspjela.

Jedna od zanimljivost ovog dugovječnog lista je i ta da su na njemu od samog pokretanja radili brojni tekstopisci i ilustratori, no rijetko sa svojim pravim imenom. Spomenimo samo neke od njih: Srakač, Jarec – Plešivica, Pafnuciuš, Mima Brezovačka, Lukec Janindolski, Mingoslav Hajlender Stražnički.

U Sraki ima za svakoga ponešto, tako da se u njoj možete osobno obratiti nekom od političara, dati komentar, izraziti svoje zahvale i dobre želje, saznati što ima novo u gradu i državi, naučiti ponešto o prošlosti, ali i budućnosti, pročitati godišnji horoskop, dati oglas, naići na dobar vic, riješiti zagonetku ili ispuniti križaljku, sve u svemu zabaviti se i nasmijati se.

Dok god se možemo šaliti na svoj i tuđi račun, izvrgavati podsmjehu ljudske slabosti aktualnih nosilaca vlasti, izlaženje Srake povodom Samoborskog fašnika imat će itekako smisla. Jer ipak:

„Sraka ima dugi rep,

Ar je fina tica

Čuvajte se onda si

Nezinega vica!“

Nikolina Šimunović

I, kaj je tu smešno?!

Čovek se, jednostavno, voli nasmejat. Osim kad čuje rezultate popisa stanovništva, kaj kažeju da se broj hrvatskih branitelja brzo približava ukupnoj cifri razoružanih građana Hrvatske. Zbilja, kaj je tu smešno?

Praf, zapraf, za sad niš. Smešno je, sigurno, onima kaj su uspeli zbrisat tam gde pet zaposlenih dela za jednog penzionera, dok pri nami dva penzionera jašiju jednoga zaposlenoga. Smešno bu, morti, onom zajdnem kaj bu zgasil svetlo, al taj štos ne bu imal komu spripovedat.

Humora i zabave nigdar dost, a još su stari i mladi Grki govorili da je humor dobar za zdravlje. Dobar vic, ironično i sarkastično podjebavanje ili parodiranje more raspoložit i penzionera kaj se z kontejnera vrača doma punih ruk sega i svačega.

Nekomu je smešno i kad neki zajebant dela grimase il imitira nekoga važnoga, a smešno je i kad se muž napije i opadne v jarek. Dobro, samo ak ne zaspi i zmrzne se. Makar, posle par let je i to smešno, pogotovo babi kaj se rešila vraga.

Puno se njih i za nofce bavilo z tim poslom - da malo nasmejeju ljude. Neki su čak postali klasiki, saki vu svojem poslu i zanatu.

U književnosti - od Servantesovog Don Kihota, Molijerovog Škrca, Gogoljevih Mrtvih duša do Hašekovog Dobrog vojaka Švejka, na filmu - od Čarlija Čaplina, prek Bilija Vajldera do braće Fareli, u komedijama pisanim i igranim vu kazalištu, v stripu, karikaturi, na televiziji, u serijama, a sad i na raznim internetskim platformama i u sakojakim formama...

Red je da spomenemo i neke od onih koji su i pri nami (ovo zemite malo šire) desetke let nasmijavali (ili su bar probali nasmijat) ovaj napaćeni narod.

su, letima, satirički listovi (Koprive, Kerempuh, Berekin, Jež, u novije vreme neprežaljeni Feral Tribune...), snimane su serije (Naše malo misto, Gruntovčani...), a kazališne predstave Ive Brešana (Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja, Nečastivi na Filozofskom fakultetu...) ili Dušana Kovačevića (Maratonci trče počasni krug, Radovan III...) igrale su i po parsto put i uveseljavale publiku.

Oko nekih autora se si slažeju da je to kaj su napravili jednostavno - smešno. Oko nekih pak i ni tak.

Jedni (ima ih manje od onih drugih) misliju da je Leteći cirkus Montija Pajtona remek-delo i veliki doseg ljudskoga uma, a oni drugi, dok glediju seriju Vaši i naši padaju pod stol od smeha kad Hercegovac stalno na istu foru zajebe Zagorca, čiji sin konobar štepa njegovu kćer studenticu. Ili obratno.

Z druge strane, mala digresija: tragedije su, za razliku od komedija, shvatljive i jednoznačne svima; od kud god oni bili, kak živeli, kolko škole imali i na kojem su stupnju tehnološkog razvoja. Smrt deteta je tragična i žalosna, kak god okreneš i tu različitih doživljavanja nema.

Vrnimo se natrag. Znamo da je nekomu jako smešno ono kaj drugomu uopče ni. Dapače, to čemu se prvi smeje drugomu je čist neshvatljivo, neprihvatljivo i blesavo.

Dobro je poznato da je to "smešno" ovisno o obrazovnim, intelektualnim i povijesnim razlikama med ljudima pojedinačno, ali i o kulturama i civilizacijama.

Jasno, osim onog slučaja kad se muž napije i opadne v jarek. To je smešno sima - i Japancu, i Englezu, i Amerikancu, i Samoborcu.

A, ak se zmrzne, i njegovoj babi.

Evo, nemam više mesta za pisat. Ovi škrtariju na papiru i honoraru...

Još bum moral i kratit il buju hitili van ono o mužu, jarku i babi...

Ak je to vama smešno, meni ni.

Robert Škiljan